U samom centru jednog velikog bosanskog grada nalazio se luksuzni restoran „Imperijal“, mesto u koje su dolazili političari, poznati privrednici i strani gosti. Sve je moralo biti besprekorno – od kristalnih čaša do savršeno ispeglanih stolnjaka. Vlasnik restorana, pedesetšestogodišnji Branko, bio je poznat po tome da nije praštao ni najmanju grešku.
Govorio je da se ugled gradi godinama, a gubi za jedan minut. Zbog toga su ga zaposleni poštovali, ali i pomalo strahovali od njega. Dovoljno je bilo da konobar pogrešno posluži vino ili zakasni nekoliko sekundi, pa da dobije ozbiljnu opomenu.
Među zaposlenima radio je dvadesetšestogodišnji Emir, mladi konobar kojeg su svi voleli zbog njegove ljubaznosti i poštenja. Odrastao je u siromašnoj porodici i dobro je znao kako izgleda kada čovek nema dovoljno ni za jedan obrok. Upravo zato nikada nije mogao okrenuti glavu od gladnih ljudi.
Posle svake smene, kada bi ostalo neprodato pecivo ili nekoliko porcija hrane koje više nisu smele biti poslužene gostima, Emir bi pitao kuvara može li ih poneti i podeliti beskućnicima. Većina kolega to je podržavala, ali Branko je bio protiv. Tvrdio je da ljudi ne smeju okupljati prosjake ispred restorana jer to kvari ugled lokala.
Jedne hladne novembarske večeri, dok je restoran bio pun gostiju, ispred ulaza pojavio se stariji beskućnik. Bio je mršav, promrzao i jedva je stajao na nogama. Nije tražio novac. Samo je tiho pitao da li imaju komad hleba koji bi svakako bacili. Obezbeđenje je već krenulo prema njemu, ali Emir je izašao iz restorana noseći tanjir sa toplom supom, komadom hleba i čajem.
Seo je pored starca na klupu ispred ulaza i rekao: „Jedite polako. Vruće je.“ U tom trenutku nekoliko gostiju iz restorana okrenulo se prema prozoru i počelo posmatrati prizor.
Branko je to video iz svoje kancelarije. Besan je izleteo napolje i pred svim gostima povikao: „Da li si normalan? Rekao sam ti da ne želim prosjake ispred restorana!“ Emir je pokušao objasniti da čovek samo jede i da će odmah otići, ali Branko nije želeo da sluša. Pred svima mu je skinuo kecelju, uzeo značku restorana i rekao: „Od ovog trenutka više ne radiš ovde.“ Emir je spustio pogled, izvinio se kolegama, uzeo svoju jaknu i otišao, dok je beskućnik nemo posmatrao šta se događa.
Te noći mnogi zaposleni nisu mogli da zaspu. Smatrali su da je Branko preterao, ali niko nije imao hrabrosti da mu to kaže. Emir je, uprkos otkazu, ispratio starca do prihvatilišta za beskućnike i poželeo mu mirnu noć. Starac ga je na rastanku samo pogledao i rekao: „Dobrota se uvek vrati, sine. Nekada na način koji čovek ne može ni zamisliti.“ Emir se samo nasmešio, misleći da su to obične reči zahvalnosti.
Sutradan ujutro Branko je stigao u restoran ranije nego obično. Nije prošlo ni pola sata, a ispred lokala zaustavila su se dva crna automobila. Iz njih su izašli muškarac u elegantnom odelu i nekoliko ljudi sa fasciklama u rukama. Branko je odmah pomislio da dolaze važni poslovni partneri. Požurio im je u susret sa osmehom na licu.
Nepoznati gospodin pružio mu je vizitkartu.
Zatim ga je mirno upitao:
„Da li ovde radi konobar po imenu Emir?“
Branko je zbunjeno odgovorio:
„Radio je…
Do juče.“
Muškarac je nekoliko trenutaka ćutao.
A onda je izgovorio rečenicu zbog koje je Branku nestao osmeh sa lica.
„Onda ste upravo napravili najveću poslovnu i ljudsku grešku u svom životu.“
Branko je zbunjeno pogledao elegantnog gospodina koji je stajao ispred restorana. U ruci je držao vizitkartu na kojoj je pisalo da je direktor velike međunarodne humanitarne fondacije i predsednik komisije koja je prethodnih nekoliko meseci tajno obilazila restorane širom zemlje. Branko nije razumeo o čemu se radi. „Izvinite, ali kakve veze ima moj konobar sa vašom fondacijom?“
upitao je. Gospodin je nekoliko trenutaka ćutao, a zatim mirno odgovorio: „Beskućnik kojeg je juče nahranio nije bio slučajan prolaznik. Bio je jedan od naših saradnika. Već godinu dana proveravamo kako se restorani odnose prema ljudima koji nemaju ništa. Ne ocenjujemo ukus hrane niti izgled enterijera. Ocenjujemo karakter ljudi koji u njima rade.“
Branku je lice polako prebledelo. Direktor je otvorio fasciklu i izvadio nekoliko fotografija. Na njima se jasno videlo kako Emir spušta tanjir sa toplom supom ispred promrzlog starca, seda pored njega i razgovara s njim kao sa starim prijateljem. Na sledećoj fotografiji video se trenutak kada Branko izlazi iz restorana, viče na konobara i pred svim gostima mu skida kecelju.
„Sve je snimljeno“, rekao je direktor tiho. „Naša fondacija svake godine bira jedan restoran kojem će finansirati potpuno renoviranje, međunarodnu promociju i višegodišnji ugovor vredan nekoliko miliona maraka. Ali jedini uslov je da restoran pokaže da ljudsko dostojanstvo stavlja ispred profita.“
Branko nije mogao da izgovori ni reč. Direktor je nastavio: „Do juče je vaš restoran bio prvi na listi. Posle onoga što se dogodilo ispred ulaza, komisija je jednoglasno odlučila da odustane od saradnje. Ne zbog hrane. Ne zbog poslovanja. Već zato što ste otpustili jedinog čoveka koji je pokazao ono što smo tražili.
“ Branko je spustio pogled. Prvi put posle mnogo godina nije razmišljao o izgubljenom novcu. Razmišljao je o trenutku kada je pred punim restoranom ponizio mladića koji je samo želeo da nahrani gladnog čoveka.
Bez mnogo razmišljanja seo je u automobil i počeo da traži Emira po gradu. Obišao je njegov stan, restoran u kojem je ranije radio, pa čak i prihvatilište za beskućnike. Tek predveče pronašao ga je kako u narodnoj kuhinji deli večeru ljudima kojima je bila potrebna. Emir je i bez posla radio isto ono zbog čega je dobio otkaz. Kada ga je ugledao, samo se ljubazno nasmešio i nastavio sipati supu u činije. Branko je prišao, pružio mu novu kecelju restorana i tiho rekao: „Došao sam da te vratim na posao. Pogrešio sam.“
Emir je pogledao kecelju, ali je nije uzeo. „Vraćate me zato što ste izgubili veliki ugovor?“ upitao je mirno. Branko nije odmah odgovorio. Posle nekoliko trenutaka spustio je pogled. „Isprva jesam. Ali dok sam te tražio, shvatio sam nešto mnogo važnije. Restoran mogu ponovo izgraditi. Ugled mogu vratiti. Ali ako izgubim sposobnost da razlikujem čoveka od profita, izgubiću mnogo više od bilo kakvog posla.“ Emir je nekoliko sekundi ćutao, a zatim rekao: „Vratiću se samo pod jednim uslovom.“
„Kojim?“
„Da nijedan gladan čovek više nikada ne bude oteran sa vaših vrata.“
Branko je bez razmišljanja pružio ruku. „Obećavam.“
Već naredne sedmice ispred restorana postavljena je mala drvena tabla na kojoj je pisalo: „Ako ste gladni, javite se konobaru. Ovde će vas čekati topao obrok.“ Zaposleni su svakog dana odvajali deo hrane za ljude kojima je bila potrebna, a gosti su počeli ostavljati novac za dodatne obroke namenjene nepoznatim prolaznicima. Vest o tome brzo se proširila gradom. Ljudi nisu dolazili samo zbog vrhunske kuhinje, već zbog osećaja da njihova večera može nekome ulepšati dan.
Nekoliko meseci kasnije ista fondacija ponovo je posetila restoran. Ovoga puta nisu došli sa skrivenim proverama. Došli su da vide da li je promena bila iskrena. Kada su ugledali desetine ceduljica na kojima su gosti unapred plaćali obroke za siromašne i kada su videli Emira kako sa istim osmehom služi i poslovnog čoveka u skupom odelu i promrzlog beskućnika, direktor se nasmešio. „Sada ste položili ispit“, rekao je Branku. „Ne zato što ste promenili restoran. Već zato što ste promenili sebe.“
Godinu dana kasnije restoran „Imperijal“ postao je poznat širom zemlje, ali ne zbog luksuza ni skupih jela. Ljudi su ga pamtili kao mesto na kojem niko nije bio gladan. Na zidu, odmah pored ulaza, visila je uokvirena fotografija Emira kako pruža tanjir supe starcu na klupi. Ispod nje nalazila se jednostavna poruka: „Najvredniji gost nije onaj koji može najviše da plati, već onaj kome je naša dobrota najpotrebnija.
“ Svaki novi zaposleni prvo bi pročitao tu rečenicu, a tek onda obukao kecelju. Branko je često zastajao ispred fotografije, znajući da ga je jedan mladi konobar naučio lekciji koju nijedna poslovna škola nije mogla da pruži – da restoran može hraniti stomak, ali samo čovek velikog srca može nahraniti nečije dostojanstvo.
KRAJ